Pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić je bru­tal­nom po­li­cij­skom ak­ci­jom raz­bi­ja­nja su­bot­njeg pro­te­sta ob­ja­vio na­ro­du i svim an­ti­re­žim­skim sna­ga­ma da tre­ba da se mo­bi­li­šu i uje­di­ne u ši­ro­ki front – Po­kret ot­po­ra, po­ru­čio je u pi­smu Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću gra­đan­ski ak­ti­vi­sta Mar­ko Mi­la­čić.
–Ne­ma če­ka­nja, mo­ra­mo, ko­li­ko je sa­da, kre­nu­ti u or­ga­ni­za­ci­ju. Ona­kvo po­ni­ža­va­nje na­ro­da i ona po­li­cij­ska tor­tu­ra ne smi­ju pro­ći – is­ta­kao je Mi­la­čić.
On je pre­mi­je­ru po­ru­čio da ne­ma vi­še par­ti­ja, „sa­da smo li­cem u li­ce – ti i mi”.
–E, sa­da ćeš, Đu­ka­no­vi­ću, na­kon su­bo­te ve­če, ima­ti po­sla ne sa po­li­tič­kim par­ti­ja­ma, ovim ili onim, ne sa opo­zi­ci­o­nim li­de­ri­ma, ovim ili onim. Od su­bo­te ve­če, ku­nem ti se u ime svih onih po­ni­že­nih su­zav­cem i ba­ti­na­nji­ma po uli­ca­ma Pod­go­ri­ce, ima­ćeš po­sla sa gra­đa­ni­ma, na­ro­či­to sa na­ma mla­di­ma. Ne per­si­ram, od­već si du­go tu, isu­vi­še te do­bro zna­mo, a i ono što se do­go­di­lo pri­je dvi­je no­ći, ona neo­pje­va­na de­mon­stra­ci­ja gru­be si­le, zah­ti­je­va di­rek­tan go­vor, to­li­ko di­rek­tan da ne do­zvo­lja­va ni kur­to­a­znu eti­ke­ci­ju – na­gla­sio je Mi­la­čić.
Ka­ko je do­dao, „ne­ma vi­še, ni­ti smi­je da bu­de, opo­zi­ci­o­nih po­li­tič­kih par­ti­ja, sed­mo­stru­ki Đu­ka­no­vi­ću, sa­da po­sto­ji­mo sa­mo mi, gra­đa­ni, i vi, uzur­pa­to­ri, oči u oči; po­sto­ji sa­mo de­mo­kra­ti­ja na­spram auto­kra­ti­je, li­cem u li­ce, ti i mi”.
–Da se ni­je­si upla­šio, ti i tvo­ji, ne bi na mir­ne gra­đa­ne – že­ne i dje­cu iz­me­đu osta­lih – iz­ve­li ono­li­ku ma­ši­ne­ri­ju. To je znak svih pla­šlji­vih kroz isto­ri­ju – ve­li­ki strah po­vla­či ve­li­ku si­lu. Za­bo­ra­vio si, iz­gle­da, dru­gi dio te ogrom­ne isti­ne – ve­li­ka si­la ra­đa i ve­li­ku od­ma­zdu. Mo­žda ne u isti mah, mo­žda ne sju­tra­dan, ali sva­ka­ko tu je, pod ko­žom, ko­ja još mi­ri­še na tvo­je na­si­lje. Po­li­cij­ska ban­da, po­put fa­ši­stič­kih ju­ri­šnih od­re­da, su­spen­do­va­la je u su­bo­tu ve­če Ustav Cr­ne Go­re, pa go­ni­la sve što po uli­ca­ma mr­da a ne mi­sli kao ti. Dao si na­red­bu, ta­ko je i bi­lo, na­vu­kli su ka­ci­ge i gas-ma­ske, is­tu­ri­li šti­to­ve i is­pa­li­li su­za­va­ca kao da je rat, pa kre­nu­li na nas, go­lo­ru­ke gra­đa­ne, kao go­ni­či vu­ko­va, lo­ve­ći nas po kvar­to­vi­ma, par­kin­zi­ma, ula­zi­ma zgra­da... Ni­je­su tje­ra­li one sa fan­tom­ka­ma, ne – to su pre­o­vla­da­va­ju­će bi­li tvo­ji. Iz ho­te­la „Pod­go­ri­ca” iza­šla je gru­pa od 30 ma­ski­ra­nih lju­di sa fan­tom­ka­ma i upu­tu­i­la se kroz park pre­ma bu­le­va­ru, mo­stu Bla­ža Jo­va­no­vi­ća. Ta­mo ih je do­če­ka­la tvo­ja po­li­cij­ska je­di­ni­ca ko­ja je ba­ci­la šok-bom­bu, na što su ma­ski­ra­ni vik­nu­li: „Va­ši smo, va­ši smo”. Po­li­ci­ja ih je pu­sti­la. Ne­sta­li su, po­tom, u za­gr­lja­ju sta­re zgra­de Vla­de. Po­bo­gu, va­ši su, tvo­ji –na­gla­sio je Mi­la­čić.
On pi­ta pre­mi­je­ra ka­ko se zo­ve to ka­da de­se­ti­na do zu­ba na­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka nje­go­ve spe­ci­jal­ne an­ti­te­ro­ri­stič­ke je­di­ni­ce bru­tal­no pre­mla­ti dvo­ji­cu ne­na­o­ru­ža­nih mla­di­ća dok bes­po­moć­no le­že.
–Ka­ko se zo­ve to ka­da de­se­ti­na po­li­ca­ja­ca iz auto­mo­bi­la, kao po­sled­njeg kri­mi­nal­ca, iz­vu­če čo­vje­ka, jav­nu lič­nost, ko­ji ne­ma do­dir­nih ta­ča­ka sa pro­te­sti­ma, pa mu, pod okri­ljem dim­ne za­vje­se, uni­šte vo­zi­lo, po­lo­me kuk i otvo­re lo­ba­nju? Tor­tu­ra! Ka­ko se, Đu­ka­no­vi­ću, zo­ve to ka­da ko­ma­ndant SAJ-a slu­žbe­nim dži­pom, ha­me­rom, ule­ti u gru­pu mir­nih de­mon­stra­na­ta? Dik­ta­tu­ra! Sve si to, u su­bo­tu, bio ti. Lič­no – po­ru­čio je Mi­la­čić cr­no­gor­skom pre­mi­je­ru.
Ka­ko je do­dao, Đu­ka­no­vić je ob­ja­vio rat svom na­ro­du, a ne par­ti­ja­ma ni­ti nji­ho­vim li­de­ri­ma. Ni­je, is­ti­če on, te ve­če­ri ono­li­ko hi­lja­da lju­di, pet­na­e­stak hi­lja­da, po­hr­li­lo na grad­ski trg zbog De­mo­krat­skog fron­ta, ni­ti zbog bi­lo ko­je dru­ge po­li­tič­ke par­ti­je, već je to bio iskon­ski re­volt pre­ma Đu­ka­no­vi­će­voj ne­kon­tro­li­sa­noj si­li, ba­ha­to­sti, „na nje­gov mig da po­li­cij­ski đon uda­ri u obraz mir­nog de­mon­stran­ta”.
–Ob­ja­vio si rat, Đu­ka­no­vi­ću, gra­đa­ni­nu, ko­ji se pro­bu­dio na­kon sto­lje­ća. Ubi­ja­te nam vo­lju, pa i nas, de­ce­ni­ja­ma, sa­ti­re­te sve ono na­še u na­ma, pla­ši­te nas onim što nam pri­pa­da, ali ipak – za­i­skri­lo je. Po­sto­ji­mo ja­če ne­go ika­da. Je­smo, jer se bu­ni­mo. Cr­na Go­ra se po­di­gla sa ko­lje­na, kao onaj na­rod na uli­ca­ma po­sled­njih da­na, i pr­ko­sno, li­cem u li­ce, za­pri­je­tio tvo­joj kli­ki, vi­ču­ći „Ne­ćeš vi­še”. Na­kon su­bo­te, ka­da si pre­ga­zio pre­ko gra­đan­skog vra­ta, po­sta­vio se pred nas ve­li­ki za­da­tak, ogro­man kao Cr­na Go­ra, da te­bi i tvo­ji­ma, kao dru­štvo, od­go­vo­ri­mo. Ovo vi­še ni­je po­li­tič­ko pi­ta­nje, ov­dje je u pi­ta­nju po­li­ti­ka sa­ma. Još vi­še, ov­dje se ra­di o ljud­sko­sti i naj­du­bljoj etič­koj di­le­mi, sva­kog po­na­o­sob, ili će­mo bi­ti svo­ji lju­di, ili ro­bo­vi. Obe­ća­vam ti sa­da: bi­će­mo lju­di, Đu­ka­no­vi­ću – pod­vu­kao je Mi­la­čić.
Dan na­kon su­bo­te, do­dao je on, opo­zi­ci­o­ne par­ti­je ni­je­su se za­le­tje­le da od­bra­ne po­ni­že­ni na­ro­d, iako su, ka­ko sma­tra, već mo­ra­le kre­nu­ti u mo­bi­li­za­ci­ju sve­ga što se mr­da, a ne da mi­sle kao Đu­ka­no­vić.
–Vri­je­me je. Ni­je red da po­sled­nji sa­zna­ješ, ipak si ti – ti, ni­ti da za to ču­ješ iz me­di­ja, pa evo, ni­ko­ga ne­će­mo če­ka­ti, pa ni par­ti­je, ako mi­sle da tre­ba dru­ga­či­je, po­je­di­nač­no, se­bič­no. Do­šlo je vri­je­me za mo­bi­li­za­ci­ju svih, na­ro­či­to mla­dih, u je­dan sve­o­bu­hva­tan, ve­li­ki, gra­đan­ski – Po­kret ot­po­ra. Ne­ma vi­še če­ka­nja, u su­bo­tu si po­ka­zao da nam ne­ma dru­ge. Sta­vi­će­mo mo­ra­to­ri­jum na sve po­dje­le – po­li­tič­ke, vjer­ske, na­ci­o­nal­ne – dok ne ri­je­ši­mo glav­no pi­ta­nje na­še ge­ne­ra­ci­je –pro­ce­su­i­ra­nje te­be i tvo­jih.Ta­ko to ide, bez raz­li­ke – is­ta­kao je Mi­la­čić.
Ka­ko je pod­sje­tio, na­kon što je Nje­mač­ka u Dru­gom svjet­skom ra­tu oku­pi­ra­la Fran­cu­sku („a ti, sa tvo­ji­ma, je­si oku­pa­ci­ja”), po­če­li su stu­dent­ski pro­te­sti, a po­tom i po­ve­zi­va­nje svih slo­bod­nih seg­me­na­ta dru­štva i ta­ko se za­čeo fran­cu­ski Po­kret ot­po­ra.
–Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, ka­da je do­šlo do uje­di­nje­nja svih pro­gre­siv­nih sna­ga dru­štva, Po­kret je oja­čao, re­pre­si­ja je pro­bu­di­la na­rod, a na­rod je pro­bu­dio slo­bo­du. Ne­na­sil­no, ali sna­žno. Mir­no, ali ne­po­slu­šno. Ujed­no – in­te­lek­tu­al­no i dr­sko. Zdru­že­no – tri­bi­nom i uli­com. Ri­ječ­ju, sa­da je du­žnost sva­kog gra­đa­ni­na da pru­ži ot­por bes­pri­zor­noj si­li. Te­bi i tvo­ji­ma. Ne­maš ti, Đu­ka­no­vi­ću, to­li­ko su­zav­ca ko­li­ko mi ima­mo slo­bo­de u oči­ma i da­ha u plu­ći­ma. Pro­ces je po­čeo .Od­bro­ja­vaj – po­ru­čio je Mi­la­čić u pi­smu pred­sjed­ni­ku Vla­de Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću.
V.R.


Cr­na Go­ra se ne vo­li Bra­nom, Ša­ri­ći­ma i šok-bom­ba­ma

Pre­ma ri­je­či­ma Mar­ka Mi­la­či­ća, opa­sni­je i sram­ni­je od či­na po­li­cij­ske bru­tal­no­sti je­ste to što Mi­lo Đu­ka­no­vić, pot­po­mog­nut me­ha­ni­zmom bru­tal­ne pro­pa­gan­de, sve ra­di sa Cr­nom Go­rom na usna­ma.
–Usta­lo je sve tvo­je – od Ča­sla­va Ve­šo­vi­ća, pre­ko Dar­ka Pa­jo­vi­ća, do Du­ška Mar­ko­vi­ća, da upla­še­ne ubi­je­di u tvo­ju i Be­bi­nu „isti­nu” da mi ko­ji se bu­ni­mo ne vo­li­mo Cr­nu Go­ru. Re­ći ću ti sa­da, u svo­je ime, a vje­ru­jem da ogrom­na ve­ći­na onih ko­ji se bu­ne i ne pri­sta­ju da ću­te mi­sli isto – bu­nim se upra­vo za­to jer je vo­lim. Da ni­je ta­ko, po­na­šao bih se kao ti i tvo­ji, če­tvrt vi­je­ka. Či­me je ti vo­liš, Đu­ka­no­vi­ću? Ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih, pljač­ka­ma, ne­ra­svi­je­tlje­nim ubi­stvi­ma? Vo­liš je Bra­nom Mi­ću­no­vi­ćem, Ša­ri­ći­ma, Kelj­men­di­jem, Pr­vom ban­kom ili su­zav­cem i šok-bom­bom – is­ta­kao je Mi­la­čić.